|
Šta je telesna psihoterapija? • Telesna psihoterapija je posebna grana psihoterapije u okviru glavne struje psihoterapije, koja ima dugu istoriju, obimnu literaturu i znanje bazirano na čvrstim teorijskim pozicijama. Telesna psihoterapija se zasniva na različitim i eksplicitnim teorijama funkcionisanja duha i tela (mind-body) koje uzimaju u obzir kompleksnost čitavog sistema interakcija izmedju tela i duha. Zajednička bazična pretpostavka je da postoji funkcionalno jedinstvo izmedju duha i tela i da je telo celokupna ličnost. Telo ne znači samo somu i ne znači da se može odeliti od duha tj. psihe. Mnogi pristupi u psihoterapiji dotiču ovu oblast.Telesna psihoterpija je smatra fundamentalnom. Telesna psihoterapija se bazira na razvojnom modelu, teoriji ličnosti, hipotezama o poreklu poremećaja i promena, kao i na bogatim i raznovrsnim dijagnostičkim i terapeutskim tehnikama koje se upotrebljavaju u terapeutskoj relaciji. Postoji mnogo različitih i ponekad sasvim razdvojenih pristupa unutar telesne psihoterapije kao što ih ima u drugim granama psihoterapije.
• Telesna psihoterapija je takodje i nauka koja se razvila u poslednjih sedamdeset godina na bazi rezultata istraživanja u biologiji, antropologiji, etiologiji, neurofiziologiji, razvojnoj psihologiji, neonatologiji, perinatalnim studijama i mnogim drugim disciplinama. Ona postoji kao specifičan terapeutski pristup sa bogatom naučnom bazom na osnovu eksplicitne teorije. Izuzetno je širok spektar verbalnih i neverbalnih tehnika koje se upotrebljavaju u okviru telesne psihoterapije i neke od tih tehnika upotrebljenih na telu uključuju dodir, pokret i disanje. Stoga postoji veza sa nekim telesnim terapijama, somatskim tehnikama i nekim komplementarnim medicinskm disciplinama, ali mada one mogu takodje uključivati dodir i pokret, one su veoma različite od telesne psihoterapije. Telesna psihoterapija naglašava kontinuitet i duboku vezu u kojoj svi psiho-korporalni procesi doprinose, u ravnopravnom odnosu, organizaciji ličnosti. Nema hijerarhijskog odnosa izmedju duha i tela, izmedju psihe i some. Oboje su funkcionalni i sastavni delovi celine, kao i interaktivni aspekti te celine. Definicija rada telesnog psihoterapeuta
• 1991 godine na Kongresu Telesnih psihoterapeuta u Lindau je prihvaćena ova definicija telesne psihoterapije: Direktno i indirektno telesni psihoterapeut radi sa osobom (ličnošću) kao sa suštinskim utelovljenjem mentalnog, emocionalnog, socijalnog i duhovnog života. On/ona potpomaže unutrašnje samoregulativne procese i tačnu percepciju spoljašnje realnosti. Kroz svoj rad telesni psihoterapeut omogućava otuđenim delovima ličnosti da postanu osvešćeni, prihvaćeni i integrisani delovi selfa.
• Da bi mogao da potpomogne ovaj prelaz od otuđenja do celovitosti, telesni psihoterapeut treba da ima sledeće kvalitete: 1. Intuitivnu svesnost i intelektualno razumevanje zdravog ljudskog razvoja. 2. Znanje različitih šema nerezrešenih konflikata iz detinjstva sa njihovim specifičnim hroničnim rascepima u umu i telu. 3. Sposobnost da održi čvrst referentni okvir, osetljivost da se uoče razlike i sposobnost da se shvati međusobna povezanost: a) Znakova u organizmu koji ukazuju na vegetativni tok, muskularnu hipertenziju i hipotenziju, energetske blokade, energetsku integracionu pulsaciju, i faze povećanog i prirodnog samoregulativnog funkcionisanja i: b) Fenomena psihodinamskih procesa transfera, kontratransfera, projekcije, odbrambene regresije, kreativne regresije, i različitih vrsta otpora. Definicija predmeta TP Predmet TP je proučavanje interakcije izmedju klijentovih mentalnih reprezentacija i njihovih telesnih fenomena. TP se fokusira na to kako telesni fenomeni mogu da poboljšaju sadašnje psihoterapeutsko znanje, tehnike i razumevanje. U telesne fenomene spadaju mišicna aktivnost, disanje, položaj tela, mišićne tenzije, neverbalna komunikacija, itd. Jedan od glavnih fokusa u TP je psihosomatska integracija individue, a to podrazumeva razmatranje svih aspekata uma, tela i, u nekim slučajevima, duha.
Karakteristike telesnih psihoterapija : • Pošto se TP sastoji od više pristupa i škola, a diskusije o zajedničkoj teoriji za psihoterapiju nisu još završene u akademskim krugovima, izdvojićemo glavne zajedničke teorijske principe za sve moduse TP: Teorija oklopljavanja: Polazi se od pretpostavke da je ljudsko biće, pre rodjenja, u osnovi otvoreno, receptivno, netraumatizovano. Proces porodjaja, jake tenzije koje prethode rodjenju, kao i traume u ranom uzrastu podstiču proces oklopljavanja, odbrane i emocionalne represije. U zavisnosti od prisustva ili odsustva ljubavi, topline i razumevanja u okruženju ove će se traume ili spontano, prirodno razrešiti ili će se pojačati. Nerazrešene traume se učvršćuju i somatizuju i postaju osnova za neuroze, psihološke probleme ili disfunkcionalna ponašanja.
• Za TP je zajedničko shvatanje da intervencija na somatskom nivou utiče na psihički nivo i obrnuto. Konkretno, somatska intervencija bilo putem masaže, vežbi telesne svesnosti, dodira, rada na disanju, itd. uticaće na emocionalni, spiritualni i kognitivni aspekt ličnosti. Terapijski odnos u TP se sastoji od verbalne podrške klijenta zajedno sa nekim oblikom somatske intervencije. Ovakav udruženi rad pomaze i podstiče somatsko oslobadjanje koje je neophodno u kompletnom razrešavanju neuroza ili originalnih trauma i odbrambenih shema.
• Ljudsko biće kao energetski sistem: postoje razlike medju pojedinim modalitetima TP u shvatanju o tome da li treba ili ne treba eksplicitno objašnjavati koncept životne energije da bi se razumelo telesno i psihičko iskustvo. Već vekovima se ljudsko biće shvata kao energetski sistem. Joga, borilačke veštine, grčka medicina, kineska akupunktura, kao i mnoge druge oblasti baziraju svoju praksu na pojmu tela kao protočnog energetskog sistema. U ovo se uklapa Frojd sa svojim shvatanjem libida, kao i Rajh sa bioenergijom. Sa zamenom Njutnove fizike kvantnom i Ajštajnovom relativnošću umesto apsolutnog poimanja prostora i vremena shvatanje materije i energije je dobilo novu dimenziju - medjusobnu zamenljivost, pretvaranje jednog u drugo. I to ne samo na nivou fotona - čestice ili talasa, vec i u telu ljudskog bića. Ove nove paradigme, koje ukljucuju koncepte poput samoorganizujućih sistema, vezuju žive biološke sisteme za fiziku i dovode u sumnju mehaničko shvatanje prirode. To su neke od paradigmi TP sa kojima mnogi telesni psihoterapeuti intuitivno i empatički rade. Pojmovi poput bioenergije ili telesne energije postoje već stotinama godina, kao npr. Ći energija u kineskoj akupunkturi ili Šiatsu, u opšteprihvaćenim tretmanima čak i od savremene medicine.
• Holističko stanovište: TP prihvata opredeljenje humanisticke psihologije koja je odbacila Dekartov rascep ljudskog bića i i podržava stav da je čovek sinteza duše, tela i duha. Dakle, naglašava se povezanost uma i tela i insistira se na metodama koje podržavaju to jedinstvo. Uz to, prihvataju stav koji vodi poreklo još od Spinoze i, kasnije, Pijažea, po kome psihu čine odnosi izmedju organizma i njegove sredine. Te relacije simultano uključuju: a) mentalne reprezentacije, b) fiziološko uzbudjenje, c) komunikativni uticaj, d) feed-back mehanizam pomoću kojega se uči.
• Dodir i neverbalna komunikacija: Dodir je od suštinskog značaja za TP teoriju i odvaja je od drugih teorija psihoterapije. Ranije je važnost dodira bila samo indirektno dokazana ali novim(2004) rezultatima istraživanja ekipe Prof. Kerstin Moberg, dugim 20 godina sa preko 400 naučnih radova, dobijamo direktnu naučnu potvrdu ogromne važnosti dodira i pozitivnog dejstva koje izaziva u organizmu. Njena najnovija knjiga objašnjava kako oxitocin koji se luči prilikom dodira ima toliko važan relaksirajući i lekoviti učinak. Ranije je efikasnost dodira indirektno potvrdjena, odnosno, postoji mnogo obimnih ali nespecifičnih istraživanja na tu temu. Npr. Hunter & Struve, 1997, ili Bonnet & Millet, 1971, su pokazali da dodir ima snažan uticaj na psihofiziologiju, kao i kako se odredjene forme dodira razlikuju u uticaju. Prikupljeno je mnogo kliničkog znanja medju telesnim psihoterapeutima koji koriste dodir. Dodirivanje angažuje, sem korteksa, i limbički sistem i druge primitivnije nekortikalne strukture. Smatra se da i na taj način, putem dodira, terapeut je u stanju da komunicira sa celom osobom i to znatno više nego u isključivo verbalnoj terapiji. U TP ne postoji isključivost. Pošto se ona fokusira na ličnost kao celinu a to znači da verbalna interakcija ima isti značaj kao i telesni fenomeni i ostali neverbalni izvori informacija i komunikacija.
• Prihvata se stav da unutrašnji psiho-fiziološki mehanizam stvara komunikacijski akt i da on utiče na psihofiziologiju onih koji opažaju ponašanje. Ova pretpostavka je jedna od osnovnih i za transferni model koji predlaže psihoanaliza kao i za komunikacijski model sistemskog pristupa. Postoje istraživanja koja pokazuju kako neverbalno ponašanje pacijenata utiče na terapijski odnos. U njima je jasno opisana uključenost telesnih fenomena u psihoterapiji (navedeno delo Bonneta i Milleta).
• Švedska naučnica, Prof.Kerstin Moberg je istraživala fiziološke aspekte dodira i naučno dokazala da se prilikom dodira luči hormon oxitocin koji ima povoljan i lekovit efekat na naš organizam u smislu relaksacije i izazivanja psiho fiziološke anti-stresne šeme koja omogućava interakcije, smirenost, lečenje i rast.
• Puno je uradjeno na etici dodira. Cilj je bio – klijentova dobrobit i zaštita. Da se postavi sistem po kome će klijent dobiti mnogostruka pozitivna dejstva dodira a biti zaštićen od bilo kakve zloupotrebe ili seksualnog iskorišćavanja. Posle ogromnog broja diskusija u stručnim krugovima, pogotovo sa najpoznatijim psihoanalitičarima (da bi se ispravila greška u teoriji nastala zbog Frojdove nesposobnosti da zamisli topao neerotski dodir), niza vrlo interesantnih članaka i analiza (neke smo predstavljali na domaćim kongresima), postavljen je sistem pravila koja su celu problematiku podvela pod kontrolu. Oformljeni etički komiteti u svakom Udruženju TP, pored ostalog, vode računa o pravilnoj primeni postavljenih normi spolja i nivoa unutrašnje zrelosti. Na žalost, prostor nas ograničava da ovde prenesemo celi tekst etičkih principa dodira. Mogu samo da naglasim da je dobrobit i zaštita klijenta u prvom planu i da je napravljen seting za pravilno procesovanje dodira.
• Biološki pristupi: biološki modeli su konzistentni i podržavaju stav TP o jedinstvu tela i uma. Brojna istraživanja su pokazala da je psihopatologija znatno povezana sa fiziološkim i biohemijskim fenomenima (ona su podstakla razvoj psihijatrijske farmakoterapije). Brojna literatura na tu temu jasno pokazuje da od antitela do hormona, od hormona do neurologije, od neurologije do raspoloženja, od raspoloženja do ponašanja, od ponašanja do okoline, od komunikacije do percepcije i od percepcije nazad do biohemije postoji kompleksna mreža odnosa koji utiču na razvoj psihopatologije. Mnogo se psihoterapija razvilo iz saznanja da bi idealna terapija trebala da uključi i utiče na ceo taj ogromni sistem. Do danas, medjutim, nijedna od njih nije u stanju da svojim metodima upravlja celim sistemom. Svaka od njih je razvila metode za neke od krucijalnih aspekata nekolicine matrica unutar sistema sa nadom da će na taj način, dakle, posredno uticati na ceo sistem. TP pokusava da proširi domen uticanja uključivanjem ponašanja kao i uticajem ponašanja na:
a) fiziologiju b) raspoloženje c) svest d) komunikacijske stavove.
• Modeli zdravlja: etički i praktično TP ne zastupa bilo koji od apsolutnih, idealnih kriterijuma zdravlja koji bi se smatrali indikatorom za završavanje psihoterapije. Cilj TP, u tom kontekstu, može da se opiše kao oslobadjanje od bola, neprijatnosti ili neuspešnih načina samoregulacije. Klijent je glavna determinanta uspešnog završetka terapije. To znači da se, uopšteno gledajući, konačna odluka bazira na klijentovim osećanjima o samome sebi i samoproceni o značajnom (tj. u meri koja može da se izrazi pragmatičkim konceptom “dosta dobrom”) poboljšanju svog stanja. Medjutim, ovaj subjektivni doživljaj često prati i osvešćivanje klijentove istorije i njenog uticaja, uravnoteženije prihvatanje te istorije i njenih glavnih protagonista, često i poboljšanje porodičnih odnosa, veće zadovoljstvo svojim poslom, povećano osećanje adekvatnosti, kompetencije i potencijala, dublji kontakt sa emocijama i unutrašnjim osećanjima, snažniji osecaj selfa i samopouzdanja. Terapeut takodje može da registruje da je klijent unapredio sliku o sebi, da mu je telesno držanje uspravnije, lakše i brže se opušta, adekvatnije savladjuje stres, adekvatno ispoljava emocije; klijent vrlo često izgleda zdravije, sa energizovanijim licem i kožom, snažnijim i prirodnijim glasom i obično je aktivniji u iznalaženju zdravijeg životnog stila.
ISTORIJAT
Prva psihoterapija • Istorija telesne psihoterapije je ustvari istorija prve psihoterapije. Kako to sad, zapitaćemo se jer smo odgojeni sa mišlju da je psihoanaliza prva psihoterapija? Međutim, poslednjih godina 20. veka su se u naučnim krugovima u svetu vodile diskusije o temi prve psihoterapije i na osnovu činjenica je dokazano da nije tačno to što smo učili, već da se radi o jednoj zaboravljenoj istoriji. Shvatanje o značaju koje telo ima u psihoterapiji je starije čak i od psihoanalize. Početak Telesne Psihoterapije se vezuje za Pjera Žanea (Pierre Janet, 1859-1947), francuskog psihijatra i filozofa, koji je osnovao Psihološku analizu iz koje je izrasla Frojdova Psihoanaliza. Pre više od 100 godina Žane je osnovao jednu vrstu analize psihološko telesnih procesa i Frojdova analiza je izrasla iz toga, ali pri tom odbacivši telo kao nekontrolisano, a ostavivši samo verbalnu komponentu. Na početku svog rada se Frojd zainteresovao za obimne Žaneove studije o psihološkom automatizmu i histeriji, rađene na preko pet hiljada slučajeva, inspirisan njima, počeo je i sam da objavljuje neka nova zapažanja na iste teme pri čemu je samo promenio nazive Žaneovih termina. Tako je “psihološka analiza” postala “psihoanaliza”, Žaneov “psihološki sistem” Frojd je prekrstio u “kompleks”, “restrikciju svesti” u “represiju”, “psihološku disocijaciju” u “katarzu” itd. Telesnu komponentu je izbacio kao nekontrolisanu, a ostavio je samo verbalno komuniciranje. Frojd je bio neka vrsta cenzora Žanea, a ostao je zapamćen kao prvi.
• Za razliku od kasnije sužene psihoanalize, prvobitna Žaneova psihološka analiza je primarno psihofizički proces koji podrazumeva integrativni pristup u kojem telo ima podjednaku vrednost i značaj. Nakon analize neophodna je sinteza fragmentiranih i disociranih stanja neurotičnog pacijenta upozoravao je Žane, što je isto zaboravljeno. Takođe se malo zna da je odmah posle Žanea, a paralelno sa psihooanalizom, Roberto Asiađoli razvio Psihosintezu. Zaboravljemo da sinteza mora biti ravnoteža analizi da bi se proces psihoterapije pravilno odvijao. Krajnje je vreme da se setimo ove zaboravljene istorije.
• Žane se bavio odnosom između disanja i emocionalnosti i, zajedno sa Charles Richetom (inspirisao je poznate Šarkoove studije o histeriji), veoma detaljno je ispitao i prikazao disajne obrasce kod neuroza. Ukazao je na preterano grudno disanje sa malim abdominalnim pokretima, kao i obrnutu disfunkciju - naglašeno abdominalno disanje sa neznatnom uključenošću toraksa; dalje, “antagonističko disanje” koje je, u stvari, kontrapulsirajuće - grudi i abdomen se ne pomeraju sinhrono. Opservirao je disanje klijenata u stanjima dubokog sna i došao do mnogih korisnih nalaza.
• Proučavajući protok telesnih fluida ukazao je na blisku povezanost između kongestiranih tkiva, poremećene cirkulacije, kardiovaskularne hipo/hiper funkcije, sledstvenog krvnog pritiska i emocionalne neravnoteže (vazo-motorna neuroza).
• Isto tako je ukazao na vezu između visceralnih senzacija i emocionalnosti i razvio čitavu gastro-intestinalnu teoriju neuroza u kojoj je zastupao povezanost između peristaltičkih funkcija u utrobi i ispoljenih emocionalnih stavova. Istraživao je kvalitete vizuelne i auditivne pažnje u odnosu na emocionalnu reaktivnost i ukazivao na značaj kontakta očima. Sem eksterocepcije (funkcionalni sistem pomoću kojeg se dobijaju informacije iz pet osnovnih čula) i interocepcije (informacije iz viscere) bitna je i propriocepcija koja nam obezbeđuje informacije iz mišića i na taj način mišićnu svest i osećaj ravnoteže (kinestetičko čulo). Propriocepcija je fundamentalna za formiranje naše telesne slike, “uzemljenost” u svetu, koordinaciju i organizaciju kretanja.
• Žane je koristio u tretmanu masažu i bavio se reedukacijom kretanja, pokreta sa ciljem da utiče na ono što je on nazvao “kontrakcijama” u muskulaturi. Naglašavao je da je masaža važan oblik neverbalnog komuniciranja sa klijentom i insistirao na načinu na koji će se ona primeniti. Terapeut, ističe on, treba da objasni funkciju telesnog tretmana dodirom, da smanji anksioznost i pokaže veliko poštovanje za svog pacijenta. Na početku dodirivaće odabranu oblast bez pokretanja ruku, lagano da bi tako “probudio” desenzitizovano tkivo i usmerio klijentovu pažnju na muskularne senzacije kojih ovaj nije bio svestan.
• Inače, Žaneov obiman rad je bio prilično zanemaren sve dok ga nisu ponovo “otkrili” savremeni istraživači post-traumatskog stresnog poremećaja koji su uočili krucijalni značaj njegovih uvida u toj oblasti. Pošto su sećanja na traumu kodirana u telu neophodno je shvatanje telesnih procesa. Mnogi savremeni tretmani klijenata sa traumatskim iskustvom fokusirani su na razrešavanje trauma uz pomoć oslobađanja blokiranih motoričkih potencijala. Jer, kako kaže Žane, da bi se zaboravila prošlost neophodno je promeniti ponašanje u sadašnjosti. Telo tu ima tu nezaobilaznu ulogu. Znači, možemo reći da je Žane bio prvi telesni psihoterapeut i rodonačelnik čitave plejade škola telesne psihoterapije.
• Naravno, mi ovde govorimo o modernoj istoriji psihoterapije. Ali, svakom ko se zadubi u izučavanje psihoterapije će uskoro biti jasno da se ona bazira na prastarim tradicijama, kako Istoka, tako i Zapada. Ali, pošto nad njima nemamo kontrolu, dobrim delom se pravimo da i ne postoje, ili naglasimo neke delove, a neke zanemarimo itd. U poglavljima koja slede ću na jedan zaobilazan način ću pokušati da se približim ovoj problematici. Razmatranjem Žaneovih doprinosa u utemeljavanju telesne psihoterapije nikako se ne umanjuje značaj i mesto Wilhelma Reicha (1897-1957),koji je za mnoge, istovremeno, inspirator i protagonista, ali i neko zbog koga su odbacivali ovu granu psihoterapije.
Rajhov uticaj na civilizaciju i psihoterapiju • Međutim, danas, u stručnim krugovima sve više ljudi uviđa da je Rajh ostavio veličanstveno zaveštanje čovečanstvu za nastupajući milenijum. Njegov uticaj, iako do sada skrivan pod imenima onih koji su došli kasnije, je ogroman.Uticaj njegovih hrabrih uvida tek počinje da se manifestuje u raznim oblastima društvenih i medicinskih nauka. Uticaj Vilhelma Rajha možemo sagledati na dva nivoa: širi - civilizacijski i uži - psihoterapeutski. Sve je očiglednije da je Rajh tok cele naše civilizacije usmerio u boljem pravcu u smislu stvaranja manje represivnog društva, uvođenju principa samoregulacije, pojašnjavanju uloge seksualnosti, razjašnjenju straha od zadovoljstva (čija spoznaja nije još uvek sasvim zaživela u javnosti), zasnivanja ekološke svesti, inicijaciji velikih promena u vaspitanju dece koje su vodile stvaranju humanijeg društva itd. Na polju psihoterapije njegov uticaj je u osmišljavanju prvih postavki tehnika psihoterapije, analize karaktera, principa rada sa otporima, principa rada sa energijom, uvođenju neverbalnog kanala komunikacije. Njegove brilijantne inovacije su postale sastavni deo većine psihoterapija bez obzira da li se autorstvo spominje ili ne.
• Mogli bismo da kažemo da se njegova etiologija bazira na shvatanju toka životne energije, njenim blokadama i oživljavanjima. Rajh oseća da mora stalno da nas podseća da prihvatamo život i našu spontanost.Po njemu, osnovni uzrok bolesti leži u nama samima. Pesnički rečeno, bolest je sveti gnev živog organizma (kome se svakodnevnom represijom izvitoperuje život).
Isto tako se postavlja pitanje da li je teorija žžemocionalne kugežž, seks-ekonomije i funkcije orgazma bila jedno hrabro ali suviše grubo bacanje istine u lice licemernom čovečanstvu sklonom tolikim tabuima, dogmama, normama i mehanizmima odbrane od stvarnosti? I od života?
• U svakom slučaju, Žaneov i Rajhov rad na holističkom pristupu čoveku je nastavljen i razgranao se u više interesantnih pravaca koji se zajedno nazivaju TELESNE PSIHOTERAPIJE. Želela bih da napomenem da se ponekad, usled neznanja, cela ova grupa psihoterapija usmerenih na telo popularno naziva bioenergetika. To je pogrešno, jer kao što ćemo videti, to je samo jedna podvrsta, a zajednički prihvaćen naziv je Telesne psihoterapije. Širom sveta sam učila od trenera telesne psihoterapije kako u trening programu Charles Kelley-a, tako i na seminarima i workšopovima koje su vodili: Babette Rothschild, Myron Sharaf, Eva Reich, Ron Kurtz, Albert Pesso, Stephano Sabetti, Renan Sercars, Andreas Wehowsky, Jack Lee Rosenberg, Anne Isaacs, Marten Aalberse, itd. Moj rad sa kolegama u Beogradu na mojim edukativnim kursevima su supervizirali treneri Telesne psihoterapije: Lara Amber 1977, David Boadella 1984, Marck Ludwig 1986, William and Lilian Davis 1987, Nelly Pasque 1988, Andrea Pitzal 1988, Marie Schils 1989, Joel Dweck 1990, Sylvia Amsz 1997, Courtenay Young 1997,98. I tako je polako počela da izrasta naša prva škola Telesne Psihoterapije koju sam nazvala TePsinteza. U njoj se pored obučavanja kolega po strogim međunarodnim standardima prakse, treninga i etike, bavimo i proučavanjem blaženstva.
Uticaji na nastanak telesnih psihoterapija pored Žanea i Rajha • Treba istaći da su i drugi psihoanalitičari Bečke škole pored Rajha uticali na razvoj međusobnim uticajima bogate grupe telesnih psihoterapija. Joseph Breuer sa Frojdom razvija katartički metod (koji kasnije Frojd napušta da bi se posvetio analizi ego odbrana) koji utiče na Primal Therapy Arthura Janov-a i delimično Radix Charlsa Kelly-a. Sandor Ferenczi radi bio-analizu na način koji je bio drukčiji od Rajhovog i kome Rajh odaje priznanje. Dodir je za Ferenczija imao značenje korektivnog emocionalnog iskustva. Njegov pristup je pored uticaja na Rajha snažno delovao i na formiranje Bioenergetike i Somatske Ego Psihologije. Alfred Adler sa svojim Telesnim dijalektom utiče na Stanley Keleman-a i njegove energetske studije u Somatic proces worku (rad na telesnom procesu). Otto Rank sa svojom traumom rođenja snažno utiče na Boadelinu Biosynthesis i na Školu perinatalne psihologije. K.G.Junga prizemljuju u telo Malcolm Brown sa svojom Organismic Psychotherapy i Jacob Stattman sa svojom Unitive Psychology. Istovremeno,samo Rajhovo učenje se grana na više pravaca na koje utiču različita opšta usmerenja u psihologiji i psihoterapiji :
1. Psihoanalitička doktrina određuje: Medicinsku orgonomiju na čelu sa Bejkerom i Bioenergetiku Aleksandra Lovena kao i iz nje izvedenu Hakomi terapiju Rona Kurca, itd. 2. Humanistička psihologija utiče na : Radix Charlsa Kelly-a, Video Geštalt Barry Goodfield-a (setimo se da je Rajh vidno ě uticao i na samog Fritza Perls-a), Body-Scripts transakcionaliste ě Josepha Cassius-a, itd. 3. Transpersonalna (spiritualna) psihologija deluje na : Core Energetics (sržna energija) Jhona Pierrakosa, Body-mind Kena Dychtwald-a, Biosynthesis David Boadella-e, Diamond Approach Hamed Ali (Dijamantski pristup), Somatska meditacija Graf von Durkheim-a itd.
• Zbog toga nije ni čudo da se krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina ovog veka javlja pokušaj objedinjavanja ovih najrazličitijih škola koje rade sa telom i psihom a sve više i sa duhom. Prihvata se zajednički naziv: TELESNE PSIHOTERAPIJE. Svaka škola zadržava i nastavlja da razvija svoje specifičnosti, ali se formiraju opšti zajednički kriterijumi prakse i obuke. Direktan rad sa telom klijenata obavezuje telesne psihoterapeute na poštovanje veoma visokih etičkih standarda koji su detaljno definisani. Oni se odnose na principe ugovaranja terapije, poverljivosti svih informacija, obavezu terapeuta da bude energetski, emocionalno i kognitivno prisutan i centriran u terapijskom odnosu, da stalno procenjuje terapijski proces i svoj doprinos klijentovom blagostanju u odnosu na koga je dužan da bude iskren, da poštuje njegove fizičke, personalne, spiritualne, religiozne i političke granice, da ga ni na koji način ne eksploatiše (“princip moći”, “seksualni princip”) i da vodi računa o vanterapijskim odnosima koji direktno ili indirektno utiču na terapijske.
Principi rada u telesnoj psihoterapiji • V.Rajh, u svom radu, napušta jezik objašnjenja koji se bavi dijagnozama, analizama, kategorizacijom i klasifikacijom jer taj jezik potiče “iz glave” i obično služi kao odbrana protiv svesnosti o značaju tela. On se hvata u koštac sa energijom tela koristeći jezik istraživanja koji je otelotvoreni jezik, pomaže čoveku da se poveže sa svojim iskustvima i sa iskustvima drugih. Terapija, uopšte, koristi tri jezička sistema ili dijaloga: jezik reči, jezik tela i, kao teći, dijalog između ta dva jezika. Psihoanalitičari, primarno, koriste jezik reči, rahijanski terapeuti ističu jezik tela. Telesni terapeuti moraju da razumeju dijalog između reči i telesnih ekspresija i usmere osobu da napusti jezik objašnjenja i nauči jezik istraživanja. Etiologija većine problema klijenata je konstantna represija koja često započinje još u ranim danima, a obuhvata i seksualnu i fizičku i emocionalnu i psihološku represiju. Ona se manifestuje na telu u vidu psihosomatske memorije u višestrukim slojevima. Pošto ljudi nisu glave koje hodaju, već imaju i tela, ne možemo da ignorišemo telesne procese koji su fiziološka osnova mnogih tzv. duševnih poremećaja. Analiza, sama po sebi, teško (da li uopšte?) dopire do tih fizičkih i fizioloških represija na koži, mišićima i, čak dalje, do samih telesnih ćelija. Telesna psihoterapija, koja objedinjuje rad na telu i umu, može da bude vrlo efikasna u poništavanju ovih ustaljenih obuzdavanja i u oslobađanju tela i uma od represivnih efekata. Konačni cilj je osloboditi životnu energiju i usmeriti je u pravcu jasnoće, slobode, ljubavi, poštenja, empatskog poštovanja i radosti. Jedan od zadataka telesne psihoterapije je da pomogne čoveku da dođe do svojih osećanja i da ih artikuliše, da se od otuđene karakterne strukture pomeri ka proživljenoj komunikaciji i kontaktu. Oslobađanje životne energije kroz telesni rad stvara visok energetski potencijal i kreira pulsaciju koja je preduslov produbljivanja odnosa sa drugim ljudima. Nije cilj da se eksplodira već da se pulsira, nije cilj act-out već act-in. Važno je da čovek nauči da kaže ono što misli i da misli ono što kaže; da oseća ono šta govori i da govori ono što oseća. Ako osoba govori jedno a njeno telo drugo, telesni terapeut postaje prevodilac između jezika reči i jezika tela, otvara dijalog između njih, integriše govor i osećanja, pokret i zvuk, ton glasa i ton mišića. Na taj način pomaže stvaranju kvalitetnije komunikacije između glave i trupa i energija može lako da se kreće u oba pravca - od glave ka trupu, od trupa ka glavi. Tako se uspostavlja vertikalno spajanje, tj. celovitost jedne osobe.
• U susretu dve osobe dolazi do horizontalnog spajanja: reč na reč, telo na telo, srce na srce. Taj prenos energije između dve osobe je ukršten. Prvo se uspostavlja vertikalno a zatim horizontalno spajanje. To predstavlja energetski most između dva čoveka, sa dve strane: ja ka tebi, ti ka meni. Kada je taj most dobro uspostavljen govorimo o istinskom slaganju dve osobe. Energija teče slobodno u dva pravca, kreira čistu komunikaciju, efektivnu radnu sposobnost, razmenu humanosti i rast koji donosi zadovoljstvo. Tada možemo govoriti o pravom transferu. Ako taj most nije dobro uspostavljen onda je komunikacija uznemirujuća, blokirana, zavodljiva i manipulativna, previše pasivna ili previše aktivna, u svakom slučaju nekvalitetna. Pravi rad na transferu je onda kada pomognemo sebi i drugima da se pomerimo sa destruktivnih obrazaca interakcije ka kreativnim obrascima.
Tehnike • Iako se radi o posebnoj grani psihoterapije, i ona sama obuhvata čitav niz različitih i, ponekad, potpuno odvojenih pristupa. Njihov “zaštitni znak” je rad na telu koji podrazumeva dodir, pokret, disajne tehnike. U tom kontekstu postoji povezanost sa telesnim terapijama, somatskim tehnikama i nekim komplementarnim medicinskim disciplinama, ali isto tako i suštinske razlike.
• TP se razlikuje od čisto telesnih tehnika, poput masaže i fizioterapije, ili čisto verbalnih, kao što je psihoalaniza, u tome sto se koncentriše na interakcije izmedju klijentovih mentalnih reprezentacija i njihovih telesnih fenomena. Jedan od glavnih fokusa u TP je psihosomatska integracija individue, a to podrazumeva razmatranje svih aspekata uma, tela i, u nekim slučajevima, duha.
Izuzetna snaga i bogatstvo ovih tehnika je omogućila da se samo u Evropi oformi oko 50 škola TP sa svojim specifičnostima. Ipak, sve one poštuju osnovne odrednice i karakteristike TP kao grane psihoterapije, glavne principe rada TP, zajedničku definiciju i zajednički etički kodeks.
Indikacije za TP • Uopšte, što se tiče indikacija, sve vrste telesne psihoterapije naglašavaju holistički način mišljenja, tj. na sve psihičke probleme se gleda kao na posledicu karakternog i muskularnog oklopa u sklopu jedinstva duha i tela a u skladu sa tim jedinstvom i njegovim zakonitostima se pristupa tretmanu. (Zato je prevodjenje u dijagnostičke kategorije pomalo veštačko za telesnog terapeuta i ustupak konvencijama vrlo ograničene upotrebljivosti.) Radi se sa razlicitim tipovima klijenata: psihološko-psihijatrijskim klijentima; granicnim, traumatizovanim i adiktivnim klijentima; klijentima sa psihosomatskim simptomima; svim tipovima psihoneurotičnih i karakterološki izmenjenih klijenata; sa tzv. “zdravim” klijentima koji žele da unaprede životne veštine, odnose, seksualnost, komunikacijske veštine ili psihosomatsko funkcionisanje.
• Specifične grupe klijenata uključuju različite vrste umetnika, sportiste, decu, adolescente, povratnike sa hospitalnog lečenja, žrtve udesa i posttraumatskog stresnog poremećaja, alkoholičare i narkomane u apstinenciji i oporavku, ljude sa problemima telesne slike (poremećaj ishrane), itd. Svaki od modaliteta TP se razlikuje od ostalih po nekim svojim specifičnostima koje ih čine više ili manje efikasnima u odnosu na različite tegobe klijenata. Tako su npr. neke metode indikovane za preterano oklopljene klijente (Biodinamika Gerde Boyesen ili Radix i sl.), dok su druge kontraindikovane za odredjene poremećaje (npr. duboka regresija u radu sa post traumatskim poremećajima). Samo se mali broj tehnika može koristiti kod svih klijenata - nego se obično čini izbor.
• Iskustva pokazuju da se telesne psihoterapije mogu takodje vrlo uspešno kombinovati sa verbalno orijentisanim psihoterapeutskim usmerenjima. Iznad svega, iskustvo nam pokazuje da su TP nezamenljive ako problem sa kojim se radi potiče sa preverbalnog stadijuma. Jer, kako direktno preverbalne fenomene tretirati verbalno ? Uopšte se smatra da je TP dobro zasnovana i efikasna pomoć u slučajevima emocionalnih, mentalnih ili psiholoških problema, pogotovo tamo gde je u značajnoj meri uključeno telo, bilo da proces te osobe utiče na telo ili da se doživljava u telu ili rezultira u fizičkim ili psihosomatskim simptomima. TP se može upotrebiti bilo za otklanjanje simptoma ili da bi se steklo razumevanje procesa koji se odvija. TP je takodje dobar put za psihološki rast i emocionalno sazrevanje.
Efikasnost primene TP • Mada se počeci TP vezuju za intuitivan pristup i empatiju, savremena naučna validacija TP nam nudi ogroman broj publikacija,istraživanja, studija slučajeva, trening izveštaja, antologija, kliničkih evidencija,projekata, akademskih objavljivanja, itd. Naravno, ograničenja koja se odnose na istraživanja u psihoterapiji uopšte važe i ovde zbog velikog broja faktora koje treba podvesti pod kontrolu. Zbog toga su istraživačke studije primorane da specifikuju pitanja cilja, uzorka, uslova, itd, što otežava uopštavanja i zaključivanja o globalnoj efikasnosti. Ipak, desetine specifičnih istraživačkih studija potvrdjuju da TP ima efekat dobrobiti jedne ili druge vrste(John May,1997; Caldwell C, 1997). Efekti poboljšanja su pronadjeni u istraživanjima dece, studenata koledža, odraslih, ambulantnih pacijenata, hospitalizovanih, belih, crnih itd. Efekti poboljšanja se odnose na: povećanje životnog zadovoljstva, poboljšanje stava o sebi i drugima, poboljšanje stava prema svom telu, poboljšanje lokusa kontrole, poboljšano seksualno funkcionisanje, smanjena anksioznost, poboljšani odnosi, itd. U literaturi se često citira naša studija u kojoj smo našli da kratka TP omogućava prevazilaženje zastoja u tekućim verbalnim terapijama (Klisić,Lj,1978).
• Do skoro je efikasnost dodira bila samo indirektno potvrdjena, odnosno, postojalo je mnogo obimnih ali nespecifičnih istraživanja na tu temu. Npr. Hunter & Struve, 1997, ili Bonnet & Millet, 1971, su pokazali da dodir ima snažan uticaj na psihofiziologiju, kao i kako se odredjene forme dodira razlikuju u uticaju. Prikupljeno je mnogo kliničkog znanja medju telesnim psihoterapeutima koji koriste dodir. Dodirivanje angažuje, sem korteksa, i limbički sistem i druge primitivnije nekortikalne strukture. Smatra se da i na taj način, putem dodira, terapeut je u stanju da komunicira sa celom osobom i to znatno više nego u isključivo verbalnoj terapiji. Švedska naučnica, Prof.Kerstin Moberg je istraživala fiziološke aspekte dodira i naučno dokazala da se prilikom dodira luči hormon oxitocin koji ima povoljan i lekovit efekat na naš organizam u smislu relaksacije i izazivanja psiho fiziološke anti-stresne šeme koja omogućava interakcije, smirenost, lečenje i rast. Znači, istraživan je (2004) direktan rezultat dodira i rezultati premašuju sve prethodne naučne postavke o važnosti i lekovitosti dodira.
• Velika istraživanja, sprovedena širom Amerike i celog sveta (1982 – 2004) na čelu sa Prof. Bessel van der Kolk (Boston Univ.) o neurobiologiji traumatskog iskustva i procesovanju traume kroz somatsko iskustvo kao i procene uspešnosti tretmana, nedvosmisleno ukazuju na nezamenljivu i ključnu ulogu Telesne psihoterapije u tretmanu trauma. Staro lečenje razgovorom, tipično za verbalne terapije, se nije pokazalo od vrednosti u tretmanu traume. Naprotiv, dokazano je da je kontraproduktivno: klijent beži u razgovor sa terapeutom jer ne može da podnese da oseća svoje telo. Sve dok je terapeut sa njim u verbalnom setingu, on se uspešno brani od unutrašnjeg iskustva tela koje jedino može doneti razrešenje. Reči ne mogu da integrišu poremečene šeme senzacija i akcija koje čine srž traume. Tretman ustvari treba da integriše senzacije i akcije u kojima se pacijent zaglavio, “ Sve dok ljudi ne osećaju svoja tela, mi gubimo njihovo i svoje vreme pokušavajuči da radimo psihoterapiju.” Rezultati istraživanja ukazuju da je telesna psihoterapija najefikasniji način da se tretiraju traume.
• Takodje, istraživanja Babette Rothschild ukazuju na to da se bez rada na telesnoj svesnosti ne može uspešno razrešavati problem PTSP. I tako, polako, na bazi naučnih istraživanja, Telesna psihoterapija se sa dosadašnje margine pomera u jednu od glavnih struja u psihoterapiji. Trenutno je u toku jedna ogromna, višegodišnja studija o efektima telesne psihoterapije na univerzitetima u Tubingenu i Hajdelbergu koju vode Soeder,Kaschke,i drugi. Dosadašnji rezultati obradjivani od 1999 pa na dalje, ukazuju na visoku efikasnost TP u prirodnim uslovima ambulantnog tretmana. Vrste problema kao što su anksioznost, depresija, somatske žalbe, samoefikasnost itd, tretirane su telesnim psihoterapijama. Efekti tretmana su pokazali uspešnost ne samo na statističkom nego, još važnije, na kliničkom nivou značajnosti. Ova i slične studije treba da olakšaju prevazilaženje predrasuda i strahova od dubina sopstvene prirode kao i da upoznaju sa ovom , inače u stručnim krugovima relativno nepoznatom, iako prvom granom psihoterapije - TELESNOM PSIHOTERAPIJOM.
Tepsinteza (TePsintezis) • U našoj zemlji, još od 1976, razvijamo posebnu školu telesne psihoterapije koju smo nazvali Telesna psihoterapeutska sinteza ili, skraćeno, TePsinteza. Na nju su uticale neke škole telesne psihoterapije kao što su Radix, Vegetoterapija, Biosinteza, Bioenergetika, Bodynamic, Sržna telesna psihoterapija itd. ali i bogata tradicija naših naroda u prihvatanju dodira i neverbalnoj ekspresiji. Pošto je u našoj narodnoj tradiciji dodir pozitivno vrednovan i upotrebljivan mnogo više nego u zapadnim kulturama, mi se trudimo da i dalje razvijamo tu sintezu i kreativno je unapredimo. Ipak, evidentno je da se čak i naši ljudi teško nose sa civilizacijskim zidom straha od sopstvene telesnosti.
• Tokom trening programa studenti uče bazične principe koji su zajednički za sve telesne psihoterapije kao i izuzetno bogat repertoar verbalnih i neverbalnih dijagnostičkih i terapeutskih tehnika. Lični rad se podrazumeva tokom celog trening programa a primena naučenog se supervizira. Diplomirani psihoterapeuti TePsinteze na osnovu završenog trening programa dobili su Evropski sertifikat za psihoterapiju - ECP. Nosioci ECP i psiholozi Elida Faganel, Svetlana Vukojević Deleon, Jelena Mutavdžić-Vojnović i Ana Ristović Peković već niz godina asistiraju osnivaču škole kao najiskusniji telesni psihoterapeuti kod nas. Razvoju škole su, pored njih, svojim radom značajno doprineli kolege, diplomirani psiholozi i lekari, od kojih su neki i pred diplomiranjem u TePsintezi: Ljiljana Jovanović, Biljana Zubović, Nebojša Miličević, Vesna Erceg, Dragana Hajduk, Mihajlo Hajduk, Orfej Radisavljević, Ida Teodosijević, Koviljka Stamenković, Olgica Najdanović, Biljana Marković, Aleksandra Milunović, Suzana Kalam, Daliborka Janić, Siniša Prodanović, Koviljka Miličević-Bubnjević, Ivana Stojanović, Vesna Jotić, Nikola Djordjević, Olga Vuličević i mnogi drugi psiholozi, lekari i stručnjaci srodnih disciplina koji su nam se pridružili kasnije. Pošto je Telesna psihoterapija jedina psihoterapija koja dopire i do preverbalnog nivoa razvoja i radi na sistematski način sa preverbalnim fiksacijama, razumljivo je veliko interesovanje medju kolegama za ovaj metod psihoterapije. Specifičnost naše škole je teorija razvoja orgazma i izučavanje funkcije blaženstva, kao i teorija razvoja agresije u pravu moć. Prvo je nastavak istraživanja W.Reich-a u oblasti tabua i funkcije orgazma, a drugo se nadovezuje na instiktiviste.
• Iako je agresivnost obradjivana u okviru raznih teorijskih sistema( akademski, bihejvioralni, humanististički, psihoanalitički, feneomenološki, egzistencijalistički itd) u psihologiji kao nauci uglavnom preovladava mišljenje da je to jedan nejasan i protivurečan pojam. Postavljene su razne instiktivističke teorije ( Mc Dugal, Frojd, Hartman itd) shvatana je kao reakcija na frustracije itd ali je i pored svega toga agresivnost ostala u velikoj meri nejasna. Onda sam došla na ideju da posmatram agresiju kroz spektar razvoja. To mi je pomoglo da malo bolje shvatim iracionalnosti rata i da se lakše nosim sa zadatcima koji su bili preda mnom Najmračnija ljudska potreba da se vlada drugima je , po mom uverenju, samo jedan ćorsokak pravilnog razvoja moći koji rezultira blaženstvom čime mračna vlast nad drugima nikada ne rezultira, pored ostalog.
• Izučavanje evolucije nagona za samoodržanjem u smislu razvoja stepena slobode mi daje osnovu da predložim TEORIJU RAZVOJA AGRAZMA. Predložen je kontinum agresija-moć i obradjene faze razvoja: Primitivna agresija, Destrukcija, Manipulativna agresija, Pasivnost, Asertivnost, Stvarna Moc, Nedualna svemoc.
TEORIJA RAZVOJA ORGAZMA I FUNKCIJE BLAZENSTVA : • Reich je formulisao tabu seksualnosti kao nešto što narušava fizičko a i psihičko zdravlje. Usmerila sam našu pažnju na postojanje još dubljeg tabua - tabua blaženstva koji je u osnovama naše potrošačke civilizacije i održava naše otuđenje na dubljem nivou. Teorija razvoja orgazma smatra da se orgazam razvija paralelno sa razvojem svesti i da se praćenjem razvoja orgazma može istraživati i meriti i sam razvoj svesti. Sa psihološke tačke gledišta, svest je p |
• 
• 
•