• Naša prva škola telesne psihoterapije se naziva TePsinteza, što je skraćenica od Telesna Psihoterapeutska Sinteza. Nastala je ciljanom sintezom odredjenih škola i uticaja. Osnivač je Dr sci Ljiljana Klisić koja pruža i svoje originalne doprinose.

U TePsintezi je, kao i u drugim školama telesne psihoterapije pored verbalnog kanala komunikacije uveden i neverbalni kanal komunikacije što omogućava kvalitetniju i efikasniju terapeutsku proceduru kao i niz različitih dijagnostičkih i moćnih terapeutskih tehnika. Naglašava se funkcionalno jedinstvo izmedju tela i psihe i razvojni model. Cilj edukacije je potpomaganje unutrašnjih samoregulativnih procesa i tačne percepcije spoljašnje realnosti kako kod edukanta tako i kasnije kod klijenta.Naravno, podrazumevaju se opšti ciljevi sazrevanja, emotivnog razvoja i rešavanja životnih problema. . Kroz svoj rad telesni psihoterapeut omogućava otudjenim delovima ličnosti da postanu osvešćeni, prihvaćeni i integrisani delovi selfa.

Kao osnovu za trening program u TePsintezi koristimo model koji je prihvaćen u većini škola telesne psihoterapije širom sveta što, pored ostalog, znači da je edukacija na postdiplomskom nivou. Studenti se tokom obuke uče primeni verbalnih i neverbalnih metoda a osnova je razumevanje teorije zdravog ljudskog razvoja kao i znanje različitih šema nerazrešenih konflikata iz detinjstva sa njihovim specifičnim hroničnim rascepima u umu i telu. Pored  intelektualnog razumevanja ljudske psihe, radi se na razvoju  intuitivne svesnosti i psihičke i telesne empatije.

 Da bi mogao da potpomogne ovaj prelaz od otudjenja do celovitosti, telesni psihoterapeut  se obučava da tokom rada na telu i psihi ume da razlikuje procese koji su specifični za njih ali i da stalno bude svestan medjusobne povezanosti tela i psihe. Referentni okvir za rad na telu su: znakovi u organizmu koji ukazuju na vegetativni tok, muskularnu hipertenziju i hipotenziju, energetske blokade, energetsku integracionu pulsaciju, i faze povećanog i prirodnog samoregulativnog funkcionisanja. A referentni okvir za rad na psihi su: fenomeni psihodinamskih procesa transfera, kontratransfera, projekcije, odbrambene regresije, kreativne regresije, i različitih vrsta otpora.

• TePsinteza u skaldu sa medjunarodnim kriterijumima i u saradnji sa  Evropskom Asocijacijom za Telesnu Psihoterapiju (EABP) kojoj pripada,obučava naše stručnjake za profesiju psihoterapeut u okviru svog usmerenja : telesne psihoterapije. Trening program u telesnoj psihoterapiji poštuje evropske standarde za trening u profesiji psihoterapeuta i Strasbourg Declaration. Edukacija u našoj zemlji se odvija u skladu sa standardima EABP i u saradnji sa trenerima iz EABP.

Uslovi za prijem: završen fakultet humanisticke orijentacije – diplomirani psiholozi, lekari i srodne profesije koje rade na povišenju mentalnog standarda ljudi.

Svi kandidati prolaze selekciju za ulazak u trening program.

Uvodna godina je po pravilu pretežno iskustvena iako daje i teorijski uvid u predmet rada Telesne Psihoterapije.Pre upisa polaznik prolazi individualni intervju procene pogodnosti za ovu vrstu rada, tokom godine iskustveni i praktični deo a na kraju uvodne godine se polaže ispit. Iskustveni lični rad je osnova obuke u psihoterapiji. Smatra se da studentova sposobnost da radi sa osećanjima i telom svojih klijenata raste u onoj meri u kojoj je uspešan njegov lični rad. Student se tokom ličnog rada emocionalno otvara, telesno osvešćuje, povećava razumevanje sebe i drugih a takodje psihički raste kao integrisana ličnost.

Zajedno sa uvodnom godinom specijalizovani trening traje najmanje 4 godine na post-diplomskom nivou profesionalnog treninga. Trening se odvija u saradnji sa trenerima iz EABP i njenim pravilima koja su uskladjena sa pravilnikom Saveza Društava psihoterapeuta Jugoslavije ( SDPJ). Škola TePsintesis, naš Trening Institut iz Telesne Psihoterapije, je 6 marta 2005 u Parizu, AKREDITOVANA NA EVROPSKOM NIVOU, od strane nadležnog FORUM-a  evropskih škola Telesne Psihoterapije u EABP(evropskoj asocijaciji za telesnu psihoterapiju) .

• Tokom trening programa, pored nastavka ličnog rada, obuhvaćen je didaktički, teorijski, konceptualni deo i rad pod supervizijom.

Uspešno završena uvodna godina se potvrdjuje ispitom, i omogućava ulazak u trening program tokom koga se polažu ispiti posle svakog specijalnog dela programa.

Vreme održavanja trening kurseva je planirano tako da omogući zaposlenim članovima da ih pohadjaju. Samo ponekad se organizuju duži radni seminari. Često se ljudi koji su već trenirani u nekoj drugoj vrsti psihoterapije žele da uključe u trening i postanu telesni psihoterapeuti pa su za njih predvidjene adekvatne pogodnosti. Na ispitima se traži visok standard kako pisanih radova tako i praktičnog rada.

Standardi za trening su :

1. Najmanje 600 časova profesionalnog treninga kao psihoterapeut za vreme od najmanje 3 godine u školi telesne psihoterapije. Pored nastavka rada na sebi, trening obuhvata učenje koncepata, teorije, metoda i tehnika rada. Kroz serije unapred pripremljenih vežbi, demonstracija, sesija i dužih programa radionica, student se priprema za samostalni rad.

2. Lična psihoterapija – najmanje 150 sati kontinuirane psihoterapije koja je individualna a samo deo može u grupi u odnosu 3:1. Lična psihoterapija je rad na sebi koji se uzima van konteksta treninga od kvalifikovanog telesnog psihoterapeuta i veći deo treba da bude u individualnoj formi.  Predvidjeno je još barem 100 sati ličnog rada u drugim vrstama psihoterapije.

3. Profesionalna supervizija – minimum 100 sati profesionalne supervizije koju daje telesni psihoterapeut. Rad edukanta sa njegovim klijentima se supervizira na posebnim seansama. Radi se individualno ili u grupi i tada se broj sati grupne supervizije pomnoži sa dva i podeli sa brojem studenata u grupi.

4. Profesionalna praksa – najmanje 600 sati plaćene profesionalne prakse u svojstvu telesnog psihoterapeuta  koja se supervizira. Posle treninga profesionalna praksa je neophodna da bi se naučeno kroz primenu i tokom rada sa klijentima kompletiralo uz stručni nadzor.

Završetak edukacije omogućava dobijanje licence za Jugoslaviju i dobijanje Evropskog Sertifikata za Psihoterapiju (ECP).

Sadržaj samih trening kurseva je tako dizajniran da posle svakog teorijskog predavanja slede iskustvene sesije koje ce pomoći da se i praktično oseti i doživi šta znači na primer blokiranost a šta emocionalno prepuštanje ?  Kako proživljavanjem, izražavanjem i prihvatenjem potisnutih osećanaja otvoriti i povećati kapacitete za ljubav i radost, na primer ?

Primeri nekih uvodnih kurseva iz trening programa:

- Šta je Telesna Psihoterapija? Definicija T.P i  TePsinteze.

Antiteza tela i psihe. Značaj integracije i funkcionalnog povezivanja tela i psihe u terapiji raznih disfunkcija i problema. Metode povećanja svesti o telu i psihi .

Iskustvene vežbe.  Uvodne tehnike za uspostavljanje povezanosti tela i psihe.

- Značaj Telesne Psihoterapije u savremenoj organizaciji lečenja i tretmana kao i u prevazilaženju problema u psihološkom rastu i sazrevanju. Njeni doprinosi u uspostavljanju zdravog razvoja tela i psihe. Vežbe.

- Produbljivanje bazične životnosti kao neophodnost razvoja. Zakonitosti pulsacije.

Iskustvene vežbe. Učenje osnova tehnika koje omogucavaju “oživljavanje” umrtvljenog organizma. 

- Nerazrešeni konflikti dovode do specifičnih hroničnih rascepa u umu i telu. Posledice su specifične disfunkcije i bolesti. Direkcija holistickog pristupa. Iskustvene vežbe. Učenje tehnika za savladavanje te rascepljenosti i unutar tela ,unutar uma i izmedju njih.

- Protok energije kroz organizam kao uslov zdravlja. Blokade na tom putu. Vrste blokada.

Karakterni i muskularni oklop. Zarobljena osećanja kao uzrok hroničnih tenzija.

Iskustvene vežbe. Učenje bazičnih tehnika za rad sa blokadama.

- Osnova rada sa klijentima i njihovim problemima je rad na svojim problemima, osećanjima i svesti. Značaj razvoja moći izražavanja osećanja.

Iskustvene vežbe.  Uvodne tehnike za integraciju osećanja, mišljenja, pokretanja i ponašanja.

- Pulsacija i kontrapulsacija. Srž – periferija. Struktura i funkcija sistema “telo-psiha”.

Spontanost i segmentalna integracija u cilju povišenja kreativnih i radnih potencijala. Vežbe spontane kreacije.

- Antiteze: bol-zadovoljstvo, strah-poverenje, bes-ljubav. Metode za povećanje kapaciteta za uživanje, poverenje i ljubav.

- Seksualnost i moralno-vrednosni sistem. Načini blokiranja seksualnih osećanja. Uvećanje seksualnih i moralnih kapaciteta u cilju pune samorealizacije. Vežbe razvoja orgazma i blaženstva.

- Svrha življenja, sistem vrednosti u integraciji mišljenja, osećanja i socijalnog ponašanja

kao i pozitivne svrhovitosti života u cilju postizanja samoaktualizacije. Vežbe razvoja vrednosti i slobodnog izbora. Modeli samoaktualizacije.

Mada razvijamo školu TePsinteze u skladu sa kriterijumima za praksu i obuku koji važe za tu oblast u celom svetu, mi takodje razvijamo specifična istraživanja u više oblasti. Na primer, proučavamo staru tradiciju dodira koja je kod nas razvijana tokom vekova a bavimo se i proučavanjem razvoja i funkcije moći i blaženstva.

RAZVOJ ŠKOLE TEPSINTEZA

Sa Larom Amer, 1977.	1987.	Sa Silvijom Amsz, 1997.
Sa Courtenay Young-om, 1997.	Sertifikati. 2002.	Škola, 2004.
Biodinamic u TePsynthezi, 2004.	Bodynamic u TePsynthezi, 2004.	Generacija 2005.
Generacija 2006	Sa Inge Joachim 2007	Škola 2007
Sa Ditte Marcher, mart 2008

PSIHOSOMATSKO JEDINSTVO UMETNICKOG IZRAZAVANJA

- Iskustva profesora na Umetnickim Akademijama

Ljiljana Klisic

Fakultet scenskih i primenjenih umetnosti, ALU, Takovska 49 a

Scenske i primenjene umetnosti se  na različite načine povezuju sa psihologijom, naročito naučnim istraživanjima ali retko se naglašava neophodnost psiho-somatskog jedinstva tokom stvaralaštva i umetničkog izražavanja. Sklonost naglašavanju nadgradnje bez ostvarenja dubinskog i osnovnog stvara studentima umetnosti, prema mom iskustvu, velike probleme i kočnice u izražavanju.

Kao profesor koji predaje psihologiju na Akademiji lepih umetnosti, zapazila sam da je u istrazivanjima, udzbenicima i celokupnom materijlu naglasena uloga mentalnih procesa, ucenja, i slicno ali kljucna uloga EMOCIJA nije dobro zasnovana. Osvrnucemo se na tumacenje sustine emocije u Telesnim psihoterapijama, posebno u skoli TePsynteza i na mogucnosti primene njihovih postavki u umetnosti.

Osnov scenskih umetnosti je izražajni jezik živog. Ako nema slobodnog i potpunog toka životne energije, ništa se ne prenosi gledaocima. Taj izražajni jezik živog je praosnova na koju je moguće nadovezati tehnike umetničkog izvodjenja, ali same tehnike, bez tog prajezika zvuče šuplje. I jesu šuplje, jer ako nema pokreta emocije – izvodjenje je mrtvo.

Ukoliko nije blokiran, taj bazični, izražajni jezik živog obuhvata celo biće umetnika: psihički, telesni, duhovni, energetski i ostali delovi – svi čine jedinstvo i svi su tada povezani u jedinstvenom izražavanju koje rezonuje u gledaocu ili slušaocu i u svakoj ćeliji publike. Onda je to emocija koja se prenosi.

Ako se podsetimo da je cilj svake umetnosti estetski doživljaj koji se izaziva umetničkim delom a koje, sažeto rečeno, formom izaziva emociju, onda nam postaje jasnija važnost izražajnog jezika živog.

Tokom predavanja na Akademijama umetnosti studenti su mi postavljali pitanja: Kako da budem što bolji umetnik? Što spontaniji? Kako da moje izvodjenje ima snagu i autentičnost? Šta da radim sa tremom koja me toliko muči?

U radu sa studentima muzičke akademije, najviše pitanja je bilo o tremi. Videla sam da ta tema u udzbenicima nije dovoljno obradjena. Sigurno da je važno vežbanje, promena mentalnog stava, metode relaksacije, muzičko vaspitanje itd. Ali mislim da se tu može učiniti daleko više. Na muzičkim akademijama u svetu se koriste metode za poboljšanje telesne svesnosti kao što su Aleksanderova, Feldenkrajsova, i ostale metode proistekle uglavnom iz starih istočnih tradicija ali date pod novim imenima. One su važne za tremu i prevazilaženje trauma. Ali, to je tek površina mogućeg repertoara. Postoje i dublje metode rada na razvoju ličnosti, metode psihološkog rasta i razvoja za zdrave ljude. Te metode rasta rade sa emocijama koje su odgovorne za blokade stvaralačke energije. Njihovom primenom omogućava se rast ličnosti u smislu ovladavanja svojom životnom energijom. Primenom metoda telesno psihološke sinteze se oslobadja dubok izražajni jezik živog. Te metode treba da su na raspolaganju svakom mladom čoveku tokom razvoja. Znaci, za kvalitetna umetnicka ostavrenja, kao i za kvalitetan zivot uopste je neophodno aktiviranje izrazajnog jezika zivog.

Reference:

1.      Klisić Lj. (2004). Telesna psihoterapija, Beograd, UTPJ

2.      Pesso A. (1969).  Mouvement in psychotherapy, New York and London

3.      Rajh V. (1987).  Analiza karaktera, Zagreb, ITRO ¨Naprjed¨

4.      Rajh V. (1988).  Funkcija orgazma, Beograd, KIZ  A-Š DELO

5.      Ognjenovic P. (1997). Psiholoska teorija umetnosti – Institut za psihologiju

Kljucne reci: umetnost, telesna psiholoska sinteza, emocije.

Prof. Dr sci Ljiljana Klisić 

ORGAZAM:  MERENJA, NORME I FUNKCIJA

UVOD

Seksualnost, pogotovo orgazam je još uvek neistražena tema iako je puno pisano i diskutovano o tome. Često je zbunjujuća a sigurno uzbudljiva i kao takva provocira mnoge mehanizme odbrane i predrasude.

Seksualna energija se često izjednačava sa životnom energijom koja se manifestuje u trenutku orgazma. Sam orgazam je naš privatni trenutak istine, klimaks koji donosi ogromno uživanje ali onemogućava i često ruši intimna zavaravanja i poželjnu sliku o sebi. To je cena orgazma.

Zapažanja, merenja i istraživanja ukazuju na raznovrsnost u ovoj oblasti a ne na jednoobraznost. Istraživanja su radjena u oblasti orgazma ali mislim da nigde nisu toliko sistematski zanemarivana. Šta učiniti kada se rezultati merenja  ne slažu sa našim hipotezama i slikom o sebi? Da li cemo zanemariti merenja da bi opstala naša slika sveta ili ćemo da naša tumačenja menjamo u skladu sa činjenicama?

Merenja nam ukazuju da postoje značajne razlike medju orgazmima, da se razlikuju vrste kontrakcija, njihovo trajanje, i drugi parametri. Takodje, na nivou subjektivnog doživljaja i iskustva, nema mnogo intersubjektivne saglasnosti medju ljudima. Pri tom, skoro svako misli da njegov doživljaj važi za sve. Na nivou doživljaja, Orgazam je za neke ljude samo fizičko iskustvo, za neke prvenstveno energetsko spajanje, za neke i emocionalno kontaktiranje, otvaranje srca, za neke je tu najvažniji socijalni prestiž, a za neke je to duhovno iskustvo pa govorimo o mističnom jezgru erotike. Integracija svega toga je retka ali ne i nemoguća. Pretpostavlja se zajednička suština, ali merenja ukazuju na razlike, što stvara paradoks.

Obično se smatra da seksualnost ima samo jednu ulogu : da omogući produžetak ljudske vrste.To jeste njena prva uloga ali zaboravljaju se i ostale uloge seksualnosti. Druga uloga je psihološka dobrobit uživanja, opuštanje i psihofiziološka regeneracija čitavog sistema. Treća uloga seksualnosti je razvoj svesti i duhovno uzdizanje. Tužno je što obično znamo samo za prvu, drugu naziremo a o trećoj skoro ništa ne znamo. (Prve dve imaju i životinje a samo je treća karakteristična isključivo za ljudsku vrstu.)

U jednom zamišljenom dijagramu, horizontalna ravan seksualnog ponašanja i aktivnosti: hetero, homo, transseksualnost, razne parafilije itd  polako dobijaju pravo gradjanstva, što je u redu, samo se vertikalna ravan zaustavlja u rasponu disfunkcija – prosečna funkcija. Samo najintenzivnije pozitivno psihološko iskustvo za koje smo kao vrsta sposobni nikako da dobije pravo gradjanstva kod nas.

Iskustva u našoj školi za edukaciju stručnjaka u oblasti telesne psihoterapije –TePsintezis, ukazuju da se, pored ostalog, nivo seksualne funkcije može povisiti specifičnim metodama i da obučeni ljudi mogu uspešno da prenose znanje dalje, u radu sa svojim klijentima. Pošto je ovo veoma osetljiva tema, posebna pažnja se obraća na etičnost ponašanja, tako da su seksualne zloupotrebe isključene.

Iako smo tokom višedecenijske prakse pomogli mnogim klijentima da razreše seksualne disfunkcije i ostvare orgastičku potenciju, konstatovali smo da postoji jedna grupa klijenata koja nije reagovala na rad koji se bazirao na uskoj definiciji seksualne funkcije, ali metode proistekle iz šire definicije seksualne funkcije( produženi seksualni orgazam) su dale dobar efekat. Naime, javljao  nam se veliki broj mladih žena koje su imale problema sa dostizanjem orgazma. Neke od njih su sebe definisale kao anorgastičke iako imaju orgazam po def.Masters i Džonson ali ne i po def.W.Rajha. One su osećale da to nije orgazam po njihovoj meri i patile zbog toga. One su govorile da osećaju da su njihove bolesti(  depresije, ranice na grliću materice, hipertenzije, tireoidna žljezda, vitiligo itd) povezane sa tim stanjem nedostatka većeg orgazma i sa inhibicijama. Kada smo otvorili tok životne energije,koji se meri u objektivnim istraživanjima, i širi orgazam od uobičajnog, koji se meri u objektivnim istraživanjima, bolesti su se uglavnom izgubile i one su postale zdrave i zadovoljne žene.  Posledice suviše uskog shvatanja seksualne funkcije i orgazma se spominju i u stručnoj literaturi, na primer, američki lekar, Dr.Stiven Čang, referiše o bolestima bubrega koje su nastajale jer su parovi, posle početka kontrakcija kod žene mislili da je time završen orgazam pa prestajali, iako je to tek četvrti od devet stadijuma punog orgazma, što se obično ne zna. Kad su klijentkinje naučile da predju svih 9 ,  kompletirajući time ono što je za nas šira funkcija, bolesti bubrega su se povukle i žene su ozdravile. Kod muškaraca je bio vidljiv uticaj  produženog orgazma na bioregeneraciju i na  imunitet, na primer.

Greške stručnjaka koji su u ovakvim slučajevima seksualnu funkciju proglašavali za disfunkciju i obrnuto, otvara potrebu za odgovorom: da li je produžena seksualna aktivnost i produženi orgazam – normalno ili poremećeno polno ponašanje ? Nažalost, prosek se smatra normalom a produžena aktivnost često se svrstava u satirijazu ili nimfomaniju. Svakako da postoji poremećaj takve vrste, u slučaju kada nema zadovoljenja i ljubavi medju partnerima, ali nikako se ne mogu drugi oblici produžene polne aktivnosti svrstati u poremećeno ponašanje, nego mnogi spadaju u razvijenije forme, kao što ćemo kasnije videti.

Da bi smo pomogli kod što većeg broja disfunkcija, mislim da moramo razumeti funkciju,  proširiti svoju definiciju i gledišta, koja ćemo bazirati na objektivnim merenjima.

MERENJA

Mislim da za sada možemo meriti:

1. tip kontrakcija: površne, duboke, stežuče, izbacujuće, mešane duboke i plitke, mešane stežuće i izbacujuće itd.. Takođe, merimo razmak između kontrakcije. Merenja pokazuju da, kako se razvijaju, orgazmi postaju duži, kontrakcije se dešavaju u dubljim nivoima tkiva, a same kontrakcije postaju izmenjene i rastegnute.

2. dužinu: trajanje celog orgazma, (prvo sekundi, onda minuti, pa do sata), trajanje jedne kontrakcije, trajanje emisione faze, trajanje ejakulacije itd.- sve se produžuje u vremenu.

3. vrstu moždanih talasa: istraživanja ukazuju da su promene na EEG-u u produženom orgazmu i ekstazi vrlo slučne promenama u stanju duboke meditacije. Takođe dolazi do ujednačavanja aktivnosti dve hemisfere mozga.

4. ostali fiziološki parametri: respiracija, srčana aktivnost, mišićna tenzija itd... se umiruju i poboljšavaju

5. nivo hormona: istraživanja pokazuju da se povećava nivo endorfina u mozgu u razvijenijim stadijumima orgazma.

6. intersubjektivna saglasnost – postoji saglasnost na svakom nivou razvoja

Istorijski, merenja su se razvijala:

Orgazam jeW.Rajh pokušavao da definiše i meri u skladu sa pojmovnim aparatom i mernim instrumentima vremena u kome je živeo, oko 1920. On definiše orgastičku potenciju kao: „sposobnost prepuštanja toku životne energije bez ikakvih kočnica, sposobnost potpunog pražnjenja celokupnog zajaženog seksualnog nadražaja kroz nevoljno prijatno grčenje tela”.

 Posle Rajha, orgazam su pokušavali da definišu i drugi istraživači: Hamilton (1929.) vrši istraživanja u Americi i definiše: „Reč orgazam označava spazmodično, visoko zadovoljavajuće osećanje sa kojim se sekusalni akt završava i kod žene i kod muškarca.”

Kinsi (1948.) posle nekoliko hiljada intervjua, definiše muški orgazam kao: „...serija postepenih fizioloških promena, razvoja ritmičkih pokreta tela... praćeno iznenadnim olakšanjem sa konvulzijama i ritmičkim analnim kontrakcijama.”

Nešto drukčije, Masters i Džonson,1966, definišu muški orgazam kao proces od dva stadijuma. U prvom stadijumu je karakteristično osećanje ejakulativne neophodnosti, ili osećanje da ejakulacija dolazi koje za 2 - 3 sekunde preraste u saznanje da se taj proces ne može zaustaviti, odložiti ili na neki drugi način kontrolisati. U drugom stadijumu seme kreće kroz uretru ka napolje. Za vreme ovog stadijuma muškarac subjektivno prolazi kroz dve faze: u prvoj kontrakcija mišića izazivaju senzacije grčenja, a u drugoj se registruje količina izbačene seminalne plazme. Masters i Džonson su ženski orgazam opisali kao „kratku epizodu fizičkog oslobađanja”, ali su takođe primetili ređu reakciju kod pojedinih žena koju su nazvali „status orgazmus”, koji karakterišu ili „serije brzih ponavljajućih orgazmičkih iskustava između kojih se ne opaža razmak ili jedna dugačka orgazmička epizoda... Status orgazmus može trajati od 20 do više od 60 sekundi.”

U okviru zapadne psihologije i medicine, istraživanja i učenja vezana za orgazam, uglavnom se zadovoljavaju postizanjem bilo kakvog orgazma. Istraživanja se fokusiraju na lečenje seksualnih disfunkcija ili na osvešćivanje potisnutih osećanja. Još nije ni prodrla ideja da je moguće postići i ekstazu, a ne samo orgazam. Da li je to zato što je ljubavni život tako dugo bio potisnuta i zabranjena tema, ili zato što je i običan orgazam relativno retka i kompletno nesvesna pojava?

Ipak, mali broj naučnika počinje da istražuje i šire prostore od običnog pražnjenja. Rajhijanski psihoterapeut australijanka Džuli Henderson i američki psihoterapeut i seksolog Brauer iz Kalifornije su istraživali „dalje od orgazma” na zapadu. U oblasti zapadne seksualne terapije takođe se Irena Kasorla bavila „maksi orgazmom” kod žena koji traje sat, dva ili više. U svojoj knjizi „G tačka”, Alisa Kan, Ladas Beverli, Vipl i Peri, izveštavaju o ženama koje imaju multiple orgazme od sat i više. Dobins i Jensen izveštavaju o muškarcima koji su imali multiple orgazme bez ejakulacije. Postoje i razna druga istraživanja i svedočenja.

 Alan Brauer, psihijatar i profesor na Stenfordu, osnivač medicinskog centra za stres i kontrolu bola u Palo Altu, sa svojom ženom Donom Brauer, razvija program koji nazivaju „Produženi(ekspandirani) seksualni orgazam”-ESO. Oni se nadovezuju na radove Masters - Džonsona i Fišera koji su izvršili precizna istraživanja orgazma i npr. kod žena i muškaraca pronašli da orgazam traje oko 4-12 sec.

U svojoj praksi, Brauerovi su susretali parove koji su izveštavali o neobično dugačkim orgazmima, 5 do 15 pa i više minuta što ih je motivisalo da više istražuju ovu temu, a i sami da nauče. Traganje, lično iskustvo i svedočenje nekih prijatelja i klijenata im je pružilo dokaze da je produženi klimaks od sat, dva moguć i da se može naučiti. Polako su počeli da razvijaju struktuirani istraživački program. Do sada su preko 5000 parova obučavali u produžavanju orgazma. Prateća studija ukazuje na 15% učesnika ovih programa koji su uspeli da produže orgazam za mesec dana učenja, a 30% za dva ili tri meseca. Rezultlate svoga rada su prezentirali na nizu stručnih seminara. Takođe, postoje snimljene video trake koje svedoče o mogućnostima produžetka orgazma i individualnim razlikama u realizaciji. Parovi koji su učili ESO su obični ljudi i žene. Neki su se prvobitno javili zbog seksualnih problema - frigidnosti, impotencije i sl., a kasnije su razvili svoje mogućnosti daleko iznad uobičajenih granica.

Brauerovi ističu da ESO nije samo produžena predigra. To nije samo multipli orgazam niti je to neki drevni istočni sistem suptilne spriritualne discipline. Šta je onda ESO? Za ženu, ESO je dubok trajan orgazam stalno rastućeg uzbuđenja koje traje od 30 min. do sat ili više. Javljaju se intenzivne, merljive, neprekidne nadovezujuće muskulaturne kontrakcije dva tipa - površne i duboke. Za muškarca, ESO je prva faza orgazma, onaj trenutni vrh intenzivnog uživanja, baš pre nego što muškarac oseti da će da ejakulira, produžen u vremenu od 30 min. do sata ili više. Za to vreme je čvrsta erekcija i obilna sekrecija čiste providne tečnosti.

ESO označava iskustva na različitom nivou intenziteta koji se pojačava u svakoj fazi učenja. Za ženu, tvrde Brauerovi da ESO obično počinje sa „stežućim vaginalnim kontrakcijama kao kod običnog kratkog orgazma, ali one se nastavljaju bez pauze ili odmora između kontrakcija tokom jednog min. ili više. Svaka kontrakcija je kratka i traje oko jedne sekunde. Na višim nivoima, ženski ESO karakterišu duge „izbacujuće” kontrakcije dubokih mišića pelvisa. Svaka kontrakcija može da traje 10 sec. ili više. Nju odmah prati druga izbacujuća kontrakcija ili jedna ili više stežućih vaginalnih kontrakcija od kojih svaka traje nekoliko sec. To stanje pomešanih dubokih i plitkih kontrakcija se naziva fazom I. Može se produžiti 15 min. ili više. Žena je subjektivno doživljava kao neprekidno orgazmičko uživanje koje se povećava i ujednačuje, ali ne opada. U ovoj fazi ESO, žena je svesna da mora voljno da traži senzacije da bi se pela više i izbegla spuštanje i padanje. Na najvišem nivou ženskog ESO koji se naziva faza II, neprekidni lagani talasi izbacujućih kontakcija duboke miskulature pelvisa zamenjuju pomešane kontrakcije faze I. Svaka kontrakcija traje 30 sec. i nema perioda odmora između njih. Ovu fazu žena subjektivno doživljava kao neprikidno orgazmičko penjanje. One osećaju kao da su na glatkoj uspinjućoj orgazmičkoj stazi. One osećaju kako ne treba da se trude da bi tamo ostale. One mogu da spuste nivo uzbuđenja i zaustave ESO iskustvo onda kada ona ili partner požele. One mogu vrlo brzo da ponovo da uđu u ESO u sledećih 24 sata kada to ona i partner odluče. Taj brzi ponovni ulazak u ESO se naziva „brza orgazmička reakcija”.

Za muškarca, Brauerovi smatraju da ESO takođe predstavlja izuzetno iskustvo: „Muški orgazam se obično sastoji od 2 faze: faze emisije koja traje 3 - 5 sec. praćena osećanjem potrebe za ejakulacijom i tada fazom ejakulacije od otprilike 10 kontrakcija koja traje oko 10 sec. U fazi I ESO-a, faza emisije je produžena do jedne minute, 10 min. ili više - praćana intenzivnom ali ne i obavezno produženom fazom ejakulacije. Muškarac subjektivno doživljava tu fazu kao neprekinuto orgazmičko uživanje. Oni su svesni da moraju voljno da se koncentrišu na tehnike za kontrolu da bi izbegli prevaljivanje u ejakulaciju. To se doživljava kao penjanje prema povećanom uzbuđenju, ujednačavanje, penjanje više, i opet ujednačavanje. Na najvišem nivou muškog ESO, u fazi II, muškarac se nalazi u neprekidnom stanju orgazmičke emisije trideset min. ili više. Providna tečnost izvire neprikidno kap po kap iz njegovog penisa. Njegov analni sfinkter je opušten i otvoren. Kao i kod ženskog ESO, on oseća da je na orgazmičkoj stazi neprekidno se penjući i on sada više ne mora da se koncentriše na zadržavanje ejakulacije. Kada on ili njegov partner odluče, on može da ejakulira. Faza ejakulacije može da se sastoji od 20 ili više intenzivnih kontrakcija i da traje 20 ili više sec. Ako on i njegova partnerka žele, muškarac koji ima iskustva sa fazom II, može tada sa produženom stimulacijom da ostvari punu ili parcijalnu erekciju i da ponovo uđe u emisiono stanje orgazma vrlo brzo posle ejakulacije, u opsegu od par min. ili čak sekundi”.

Izveštaji Brauerovih govore o velikoj dobrobiti produženog orgazma na zdravlje i nepostojanju loših efekata ili opasnosti u okviru normalne populacije. Žene i muškarci koji su učili produženi orgazam i profinjavanje seksualnosti su postajali samopouzdaniji, veći optimisti, snažniji, povećao im se radni kapacitet i efikasnost i osećali su se srećniji nego ikada ranije. Istraživači naglašavaju važnost emocionalnog kontakta sa partnerom, međusobne podrške i stalnog poboljšavanja odnosa. Ako se partneri otvore, stalno se otkrivaju nova i veća uživanja i sve veće bliskosti pravog kontakta. Što više partneri osećaju ljubav i poverenje, utoliko se više među njima ostvaruje intimnosti i uživanja.

Razmotrimo sada ovu računicu: prosečan orgazam traje svega 10 sec.; prosečno se vodi ljubav jedanputa ili dva puta nedeljno. To je dvadeset sekundi nedeljno, minut i po mesečno, osamnaest minuta godišnje. U pedest godina to je samo petanest sati. Za petnaest sati uživanja u orgastičkoj ekstazi, mi provodimo toliko mnogo hiljada i hiljada sati razmišljajući o seksu, brinući o seksu, sanjajući o seksu, želeći seks, planirajući seks ili zavideći i ogovarajući. Profinjavanjem seksa i učenjem ekstatičkih uživanja, možete da provedete veliki broj tih sati uživajući u seksu. Intenzivno vodeći ljubav i doživljavajući ekstaze. Ostvarujući svoje humano pravo, gradeći ljubav sa partnerom. Ostale hiljade sati koje smo beskorisno gubili u planiranju ili tuzi, sada možemo da upotrebimo za kreativna ispoljavanja u drugim oblastima. Oni koji su primenili različite metode za profinjavanje seksualnosti nas izveštavaju da je moguća takva količina uživanja i zadovoljstva za koju nisu ni u snu mogli da pomisle da postoji. To obično ima ogroman pozitivan uticaj na njihove živote. Žene i muškarci koji su profinjavali seksualnost su postajali samopouzdaniji, opušteniji, veći optimisti, snažniji i srećniji nego ikada ranije prema istraživanjima širom sveta a i prema mojim iskustvima u svakodnevnom radu.

TUMAČENJA I TEORIJE

Pokušaću da nabrojim najčešća tumačenja:

REDUKCIONISTIČKA

Svode orgazme na jednu vrstu. U zavisnosti od poželjnog u datoj kulturi. Sve van tog proseka za njih je patologija. Medjutim, istraživanja opovrgavaju ovu teoriju i ukazuju na raznovrsnost..

PRIRODOISTIČKA

&